Интервју са Драгишом Симићем побједником 16. купа Републике Српске у ловном стрељаштву, дисциплина непокретна мета срндаћ: ПРИМЈЕР ПОСВЕЋЕНОСТИ ЛОВУ И СТРЕЉАШТВУ

Симић Драгиша, члан Ловачког удружења “Семберија“ из Бијељине, ушао је у историју ловства и ловног стрељаштва наше Републике као први освајач Купа Републике Српске у дисциплини непокретна мета срндаћ која се гађала ловачким карабином на удаљености од 100 метара.

Своју причу Драгиша започиње сјећањем на своје прве ловачке дане. “Мој отац Владо је почео ловити сада већ давне 1981. године. Он је најприје био предсједник Ловачког удружења “Семберија“ Бијељина, а након тога и предсједник Ловачког савеза Републике Српске. Један је од зачетника ловног стрељаштва у нашој Републици. Имао је веома велики утицај на мене и моја два брата да кренемо његовим стопама по питању лова и ловног стрељаштва. Љубав према лову пренио је на нас и већ са неких осам – девет година ми смо били већ добро “загрижени“ за лов. У сјећању су ми посебно урезани заједнички изласци у природу.“

Симић наводи да се стрељаштво на простору Семберије почело се развијати одмах након завршетка Одбрамбено-отаџбинског рата. “Већ са неких 13 година почео сам се бавити и тим видом ловства. Најприје сам постао члан стрељачког клуба “Пантери“ из Бијељине. У том клубу сам научио основе гађања у стрељани из малокалибарског и ваздушног оружја.“

“То су била тешка времена, али мој отац и његове колеге имали су огроман ентузијазам да покрену и направе једну лијепу причу која се зове ловно стрељаштво“, истиче Драгиша и наставља: “Они су на неки начин мојој браћи, мојим другарима и мени оставили у наслијеђе да водимо овај спорт и да га преносимо другим људима и млађим генерацијама. Ми сада покушавамо пренијети на њих ентузијазам, борбеност и прије свега такмичарски дух. Свакако, имамо моралну обавезу да ловно стрељаштво не само очувамо, већ и да подигнемо на већи ниво.“

Он даље наставља своју причу и присјећа се својих првих корака у овом спорту: “Први пут сам гађао глинене голубове са 11 година уз надзор родитеља и старијих ловаца. Након једног такмичења, нама дјеци су дозволили да испалимо по један-два метка на “голуба“. У то вријеме су се користиле ручне машине. Био је то мој први сусрет са гађањем летећих мета. Циљ је био да и ми дјеца осјетимо шта је ватрено оружје, да пробамо, да све то заволимо, али и да нам се објасни и да схватимо колико је оно опасно ако се неправилно користи. Стари су нам објашњавали како да заузмемо став за гађање, како да напунимо пушку, затим како да нишанимо и пратимо “голуба“ и на крају да га безбједно гађамо. То су моји почеци који су се десили прије неких двадесетак година.“

Драгиша је члан ловачког удружења и стрељачког клуба од своје девете године, тачније од 1995. године. “Већ од тада сам стекао право да учествујем на свим такмичењима, с тим што сам морао гађати из оружја које је било у власништву оца и деде. Почео сам гађати са пушком Beretta S55 kalibar 12. О тој пушци, која је иначе ловна пушка са два обарача, имам само ријечи хвале. Када сам почео ловити, са њом сам имао пуно лијепих одстрела зеца и фазана. Своју прву такмичарску пушку Beretta 686 добио сам на поклон од oцa када сам постао пунољетан. Са њом сам почео остваривати све боље и боље резултате на такмичењима. Моја екипа и ја смо више пута били прваци Републике Српске у гађању летећих мета, а лично сам освојио неколико турнира.

Љубав према лову опредијелила је Драгишу да упише и у року заврши Факултет за ловни туризам на државном Универзитету у Новом Саду који је трајао осам семестара. “Имао сам десет испита који су стручни и који су директно везани за лов. То су прије свега: Узгој дивљачи, болести дивљачи, ловно-технички објекти, топографија са мапама ловишта, оружја и сл. Иначе, положио сам и испит за оцјењивање ловачких трофеја.“ наводи Симић у својој изјави.

Ове године по први пут је организовано гађање непокретних мета срндаћа из ловачких карабина на Купу Републике Српске у Трнову. Драгиша је ушао у историју Ловачког савеза и Републике Српске као први освајач трофеја у овој дисциплини.

“Веома је лијеп осјећај бити шампион, а посебно када знамо чињеницу да у нашем Ловачком савезу имамо 20.000 ловаца. Бити број један свакако има своју велику тежину. Ипак, сматрам да ми имамо доста добрих стријелаца и да ће конкуренција на Купу у будућности бити све јача и јача,“ истиче Симић.

Он каже да је на такмичењу у Трнову гађао из ловачког карабина М-85 произвођача “Црвена застава“ из Крагујевца. “Карабин је у калибру .223, односно 5,56мм, што је најмањи дозвољени калибар за лов срнеће дивљачи и гађање непокретне мете срндаћа по пропозицијама које донио ЛСРС. Ову пушку користим већ дуги низ година, отприлике 10 година је у мом власништву. Са њом ловим срнећу дивљач и предаторе за шта се показао као изузетан калибар.“

“На карабину имам оптички нишан 2,5-10х56 марке Донтоп произведен у Јапану. То није оптика највишег квалитета која се може наћи на нашем тржишту, али свакако уз правилно одржавање доноси изузетне резултате и у лову и на стрелишту. То је оптика која може да поднесе трзај калибра .223 и ја имам само ријечи хвале,“ наводи он.

На питање шта је најважније за постизање добрих резултата у ловном стрељаштву Драгиша каже следеће: “Поред оружја и мало талента, број један за успјех јесте вјежбање гађања на стрелишту. Тренинзи су битни и за турнире у стрељаштву и за лов дивљачи. Лет “глиненог голуба“ је вјеран приказ полетања наших птица или изненадног истрчавања зеца. Тако да онај ловац који тренира на машинама сигурно ће имати рутину у нишањењу и гађању и остварити одличне резултате приликом одстрела дивљачи.“

“Када се гледа са стране чини се да “глинени голуб“ лети полако и да га је лако погодити. Ипак, када се изађе на ватрену линију све је другачије. Потребно је постићи веома високу концентрацију за гађање свих 25 мета у серији што у најбољем случају траје пола сата. Изузетна су физичка, а посебно психичка напрезања. Исто је и са гађањем мете срндаћа на 100м из карабина. Многи се зачуде колико је мета далеко постављена,“ каже са осмијехом.

Он даље наставља: “Ловно стрељаштво, као и сам лов, је веома скуп спорт. За фудбал, одбојку, рукомет, кошарку је потребно да купите лопту и нешто спортске опреме, док са друге стране у стрељаштву је неопходно да за сваки тренинг издвојите новац. Међутим, уз помоћ добрих људи, спонзора и ловачких удружења увијек се може наћи средстава за тренирање и одлазак на такмичења. Кондиција се стиче тако што испуцате што више муниције. Код нас је најјефтинија муниција за карабин кошта 2,20 КМ, а за једно такмичење је потребно испуцати 5-10 метака, односно за тренинг прије такмичења 200 до 300 метака. Исто је и за летеће мете гдје је поред муниције потребно купити и “глинене голубове“.

Љубав према лову и стрељаштву ипак руши све препреке. “Значај ловног стрељаштва је у томе што ловци, а посебно ми млађи у периоду ловостаја када се дивљач репродукује и када јој је неопходан мир у ловишту, имамо један вид разоноде и дружења. У том периоду ловци умјесто у ловиште и криволов одлазе на стрелишта и дају себи одушак. Са друге стране, на стрелишту ловци одржавају своју стрељачку кондицију и подижу прецизност у гађању на виши ниво.“

Драгиша наставља: “Стрелиште пружа и увид да човјек сам спозна колико је способан за гађање различитих мета у ловишту. Рутина која се стиче на стрелишту, никада се не може стићи у шуми, тј ловишту. Осим овога, свјесни сте да је око вас увијек 5-6 људи, да се мора водити рачуна о безбједности и та дисциплина и рутина се временом усађује у ловца што он преноси у лову на дивљач. Због свега наведеног, стрељаштво је изузетан спорт за младе ловце и почетнике, јер у њима ствара добре навике. Посебно је добро што се уче да пуцају на оно што виде. Знамо да се највише повреда у ловишту дешава када неискусни ловци пуцају на мету коју нису добро уочили и осмотрили. Управо ловно стрељаштво помаже нам у васпитању и обучавању са циљем смањења броја несрећа током лова.“

“Што се тиче планова за будућност, ја имам 33 године и надам се да ћу тек у наредном периоду остваривати још боље резултате. Наравно постоје ту многобројне породичне и пословне обавезе, али се надам да ћу то све ускладити у мјери у којој вријеме и финансијске могућности буду дозвољавале. Веома би ме обрадовао излазак на регионалну и међународну сцену. Поред надметања, то би било изузетно важно јер бисмо размјењивали искуства са колегама из других ловачких савеза, а све у циљу унапређења нашег ловног стрељаштва“, завршава наш шампион.

Свакако да један овако млад човјек треба да буде узор за нас све ловце, а посебно почетнике, како се треба односити према лову и стрељаштву.

 

Марко Павловић