Пожаришта Републике Српске: ПРАХ И ПЕПЕО ПОКОЉЕЊИМА У НАСЛЕДСТВО

Дуготрајна суша која је погодила наше просторе током 2017. године негативно је утицала на дивљач. Посебно се то огледа у избијању пожара који уништавају екосистем у потпуности. Човјек својим чињењем или нечињењем игра велику улогу у уништавању и спасавању природе.

Често можемо чути да је “људски немар“ узрочник пожара. Ако сте икада били на згаришту које остане после ватрене стихије схватићете да су то преблаге ријечи за поступак човјека који је извршио злочин над природом. Заправо – геноцид, јер се све претвара у пустош и пепео. Нема више ни цвркута птица, ни музике цврчака, а ловна дивљач не да је побјегла са згаришта, већ је нема ни километрима унаоколо. Докле год осјети дим она се неће зауставити.

Француски цареви су говорили: “Послије нас потоп“. Тако се понашу и наши појединци који неразумију да су природу наследили од својих предака. А упрво наши стари су је чували за нас. Пошумљавали су голети. Штитили дивљач и екосистем у цјелини. Све то да би ми, њихови потомци, могли отићи у лов и прошетати се густим боровим шумама. Очигледно је да ми имамо потпуно другачије планове за наше потомке.

Крилатица “људски немар“ или још горе “људска непажња“ као да су створене да нас све оправдају пред покољењима која долазе. Они који су изазвали пожар са несагледивим последицама не могу се крити иза ње. Упозорења и саопштења надлежних органа, новински чланци, телевизијске емисије и вијести толико су чести да смо сви упознати са последицама прољетних и љетних “чишћења“ ливада и крчења честара. Свјесни смо да пожар може измаћи контроли, али човјек и даље пали. То сигурно није ни немарна, нити несвјесна радња. То је безобразлук, криминал и злочин. А има и болести – пироманије.

Са друге стране, имамо и људе који нечињењем наносе подједнако велику штете. Прије свега, влада једна потпуна безвољност. Осјећање припадности друштву и заједници као да је исчезло. Пожаре гасе у већини случајева само ватрогасци, шумари, ловци и они чија је имовина непосрдно угрожена. Добровољности готово да нема, а за обавезу нико ни не спомиње. Све у свему, систем постоји, али његови елементи нису повезани довољно јаким везама. Коначно, лоше управљање и командовање троши ионако слабе материјалне и људске ресурсе.

Ипак, није све потпуно црно. Појединци и поједине организације надљудским напорима успјевају учинити немогуће. Један од најсвијетлијих примјера су ватрогасци, шумари и ловци из Рудог који су се спјешно супроствили ватреној стихији у подручју села Мрсово 18 и 19. августа, а чији је узрок био човјек. Ријечима се не може описати појава када дође до екслозије ватрене буктиње у боровој шуми чији пламени језици достижу висине од неколико десетина метара изнад којих се затим ствара “печурка“ густог црног дима. Још један феномен су шишарике које “експлодирају“ и ужарени пањеви који преносе пожар на велике удаљености иза леђа ватрогасцима. И поред свега, малобројна, али веома искусна и увјежбана ватрогасна екипа из Рудог предвођена директором Милуном Топаловићем успјела је угасити овај велики пожар. Помоћ су пружили шумари, ловци и мјештани који одлично познају овај тешко проходан и стрм терен.

Ватрогасци Рудог располажу са два теренска возила и два застарјела камиона-цистрне које засада сами успјевају одржавати. Многобројни пожари које су успјели угасити и спријечити још веће штете свакако оправдавају материјална улагања у занављање опреме и повећање бројног стања запослених.

На крају, сви знамо од којих болести болујемо и како се оне лијече. Неопходна су већа овлаштења полицији и јаче казне и репресивне мјере од стране судова и тужилаштава према “несавјесним“ појединцима. Са друге стране, кадровско и материјално-техничко ојачавање професионалних служби, уз увођење обавезе и подршка добровољности су рецепт који може заштити екосистем наше Републике.

Погледајте видео Ватрене буктиње кликом на линк ОВДЕ.

Погледајте видео Згаришта дан после пожара кликом на линк ОВДЕ.

Пише: Марко Павловић